Zagađenje vazduha

Cist vazduh je osnov za zdravlje i zivot ljudi i citavog ekosistema. Vazduh je smesa gasova koja cini atmosferu, a sastoji se priblizno od 4/5 azota, 1/5 kiseonika i vrlo malih kolicina plemenitih gasova, ugljen dioksida, vodonika, ozona, vodene pare i raznih necistoca.
Nevolje nastaju kada se ovaj odnos poremeti. Zagadjeni vazduh utice na razlicite nacine na zdravlje ljudi i citav ekosistem. Atmosfera sluzi i kao sredstvo transporta zagadjujucih materija do udaljenih lokacija i kao sredstvo zagadjenja kopna i vode. Zagadjenje vazduha zavisi prvenstveno od tipa zagadjivaca.
Glavni izvori zagadjenja vazduha su zagrevanje stanova, industrijske aktivnosti i saobracaj.
Najcesce zagadjujuce materije su ugljenmonoksid (CO), sumpordioksid (SO2), azotdioksid (NO2), mikrocestice cadji. Specificne zagadjujuce materije vazduha su i olovo, kadmijum, mangan, arsen, nikl, hrom, cink i drugi teski metali i organski spojevi koji nastaju kao rezultat razlicitih aktivnosti.
Ugljen monoksid (CO) je veoma otrovan gas, bez boje mirisa i ukusa. Ovaj gas nastaje prilikom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva. Koncetracija od 1% CO u vazduhu je smrtonosna. Ugljen monoksid je toksican u visokim koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju kao prekursor ozona. Emisije poticu uglavnom od saobracaja. U Evropi se emituje oko 125 M tona, ili 11% od ukupne svetske emisije ovog gasa.
Procenjuje se da emisija sumpornog dioksida (SO2) u Evropi iznosi 39 M-tona godisnje. Emisija SO2 jedinjenja drasticno je veca u zimskom, nego u letnjem periodu, zbog sagorevanja fosilnih goriva. Zimski smog pojavljuje se najcesce i najvise u centralno, juznoj i jugoistocnoj Evropi. Zato su vlasti u drzavama ovih regiona krenule u kampanju za redukciju upotrebe vozila u centralnim gradskim delovima. Koncentracija SO2 u atmosferi zapadno-evropskih gradova primetno je opala u odnosu na 1970. godinu. Pad koncentracije SO2 u atmosferi rezultat je redukcije koriscenja fosilnih goriva u zagrevanju domacinstava.
Emitovane kisele supstance kao sto su SO2 i azot dioksid (NO2) u atmosferi se mogu zadrzati i do nekoliko dana i za to vreme preci razdaljinu od preko nekoliko hiljada kilometara, gde se preobrazuju u sulfurnu i azotnu kiselinu. Primarni polutanti SO2 i NO2 i njihovi reakcioni proizvodi nakon njihove depozicije i promene padaju na povrsinu zemlje i povrsinskih voda (kisele kise) gde uzrokuju zakiseljavanje sredine. Efekti acidifikacije odrazavaju se na: vodene organizme koji su osetljivi na povecanje pH i povecanje toksicnih metala u vodi, biljke su osjetljive na povecanje koncentracije hidrogenovih jona u zemljistu, ljudi takodje trpe posledice acidifikacije zbog konzumiranja povrsinske ili podzemne vode koje cesto imaju neprimeren pH i povecanu koncentraciju metala.

Efekat staklene baste
Ugljen dioksid (CO2) - Uticaj na promene u atmobiosferi: osnovni naucni dokazi pokazuju da CO2 igra znacajnu ulogu kad je u pitanju efekat staklene baste. Inace, ovo je prirodni fenomen - rezultat apsorpcije kratkotalasnog Suncevog zracenja koje Zemlja apsorbuje, ali zbog pojasa ugljen-dioksida i drugih otrovnih gasova u atmosferi infracrveni zraci ne mogu da se probiju u kosmos, vec ostaju pod slojem gasova i ponovo ih apsorbuje Zemlja (dugotalasno infracrveno zracenje). Ovaj proces rezultuje efektom zagrevanja atmosfere do tacke koja je mnogo visa nego sto bi to normalno bio slucaj, jer je znatno povecana prisutna koncentracija CO2 i drugih gasova staklenika u atmosferi. Posto su za znacajne kolicine gasova staklenika odgovorni upravo antropogeni izvori, ovaj efekat je privukao paznju javnosti, ali i rezultate i uocene promene izazvane njegovim dejstvom.

Protokol iz Kjota
U japanskom gradu Kjotou 1997. godine oko 50 zemalja potpisalo je Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, ciji je cilj sprecavanje i smanjivanje emisije otrovnih gasova, pre svega ugljen-dioksida, koji se smatraju glavni uzrocnicima porasta temperatura na Zemlji, odnosno stvaranja efekta “staklene baste”.
Prema Protokolu iz Kjotoa, industrijske zemlje do 2012. godine moraju da smanje emisiju stetnih gasova u atmosferu u proseku za pet odsto u odnosu na nivo emisije 1990. godine.
Problem je u tome sto taj dokument postaje pravno obavezujuci tek kada 55 zemalja koje proizvode 55% globalne emisije ugljen-dioksida ratifikuju Protokol.
SAD i Australija su, medjutim, istupile iz Protokola, Kambera uz obrazlozenje da ce njegovom ratifikacijom izvoz prljave industrije biti usmeren ka zemljama u razvoju, a u Australiji nastati manjak radnih mesta, sto ce, prema misljenju premijera Dzona Hauarda, znatno ugroziti industriju zemlje. Interesantno je, medjutim, da, prema Protokolu, Australija ima pravo da za osam procenata poveca nivo emisije CO2 u odnosu na 1990. godinu.
SAD, najveci svetski zagadjivac, svoje odbijanje su obrazlozile cinjenicom da bi ratifikovanje Kjoto protokola nanelo stetu nacionalnoj ekonomiji, a Vasington je zauzvrat formulisao domaci plan zastite zivotne sredine.
Do sada su Kjoto protokol od 15 zemalja Evropske unije, ratifikovale Austrija, Belgija, Danska, Finska, Nemacka, Grcka, Irska, Italija, Luksemburg, Spanija, Svedska i Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske. Protokol su ratifikovale i Norveska i Malta, a u istocnoj i centralnoj Evropi Rumunija i Slovacka.
Jedan od svakako znacajnih koraka u poslednje vreme je sto se zemljama koje su ratifikovale Protokol 4. juna prikljucio i Japan, jedan od velikih svetskih zagadjivaca.

Trend globalnog zagrevanja
Prema izvestaju Nacionalne zdravstvene akademije SAD-a (NAS) nijedna katastrofa u celukupnoj poznatoj proslosti nece izazvati toliko poguban uticaj na civilizaciju i zivot na planeti kao sto bi to moglo izazvati trend globalnog zagrevanja. Do sada je o tom pitanju najrelevantnijom smatrana studija objavljena nakon zavrsetka Medjuvladinog panela o klimatskim promenama, odrzanog 2001. godine u okviru Ujedinjenih nacija (IPCH), koja prognozira da bi temperatura na povrsini zemlje do 2100. godine mogla porasti od 1,4 do 5,8 stepeni Celzijusovih. Ova studija predvidja da bi takav rast temperature mogao prouzrokavati otapanje lednika i artickog polarnog prekrivaca, povecanje nivoa mora, pojavu oluja, destabilizaciju i nestanak zivotinjskih stanista i migracije zivotinja prema severu, salinizaciju pitkih voda, masovno unistenje suma, ubrzan nestanak biljnih vrsta i velike suse.
Ukoliko se uzme u obzir da ce zahvaljujuci ljudskoj aktivnosti udvostruciti kolicina CO2 koja ce se u ovom veku emitovati u atmosferu, moglo bi sazreti uslovi za naglu klimatsku promenu na globalnom nivou, i to mozda u razdoblju od nekoliko godina!